-Mama, a što to znači?

-Saznaćeš kada dođe vreme.

Puštam Olivera Dragojevića. Zamišljam talase suza koji silovito jure ka očima, dok na nepcima osećam one dobro poznate stege, kočnice, blokade. Ne izlaze iz mene. Sećam se, dobro se sećam. Dobro se sećam koliko sam želeo kišu. Dobro se sećam da sam dobijao sušu.

Kao mali sam bio nestrpljiv, brzoplet, tata je znao da kaže. Želeo sam i svašta da razumem, iako nisam mogao da razumem. Nisam mogao ni da razumem zašto mi je oduzet heroj. Moj neko ko je uvek tu za mene. Nisam mogao da razumem. A kako je on samo mene mogao da razume. A kako sam ja samo njega voleo da volim.

I onda odjednom, nema ga više. Nema ni njegovih, kada meni smotanom ispadne sladoled koji mi je pet minuta ranije kupio, kazni u vidu „sad ću ti kupiti ili sok ili sladoled, ne može oboje.“ Niti „dodaj mi pikslu“ za stakleni predmet koji su svi sem njega zvali pepeljara. On nikada ni nije želeo da bude kao svi ostali. Verovatno smo se zato sa malo reči i razumeli, a i bez njih voleli.

Ako imaš sreće, onda ti najbolji čovek na svetu bude stric. Na žalost samo nekoliko godina, ali nešto je oduvek bilo više nego ništa.

Teško ga zaboravljam, a ni ne želim.

Nisam više nestrpljiv. Sazreo sam. Danas svašta razumem. Više nego tad. Ali ga volim kao i tad.

Ne želim da ga zaboravim, a ni on mene nije.

Javio se u pravo vreme. Kada mi je bio najpotrebniji. Kada sam u konfuziji misli i osećanja upao u nesklad emocija. Kada sam verovao da je želja za suzama skromna, a ipak neostvariva.

Misao na njega je bila, kao i on, drugačija od ostalih. Baš ona je pokrenula tu poplavu, nakon koje je sve bilo lakše. I danas znam na koga da pomislim dok više nego ikada ranije razumem „Trag u beskraju.“

Oduzet mi je heroj, ali mi je dodeljen anđeo čuvar. Oni traju zauvek.

Ali lažem.

Ipak bih sve dao da si tu.

Prijavite se na našu mejling listu!

Upišite vašu mejl adresu kako biste bili u toku sa novim objavama na blogu.

Uspešno ste se prijavili. Hvala!