Danas ne mogu da govorim. Ne, nije me niko povredio. Ne, nisam tužan. Moj problem je jedne sasvim druge prirode. Boli me zub. Uh kako boli. Jedan zub. Boli. A trideset jedan ne boli. Vidiš kako nekada nema veze šta većina misli i kako se ponaša. I naravno da je vikend i naravno da je uveče. Popio sam nešto da manje boli. Jedan zub. Šta je jedan zub naspram mene celog? Ustvari šta sam ja bez njega zdravog? Znam šta nisam. Nisam celina. A ne znam da funkcionišem kada nisam celina. Nikada ni nisam znao. Međutim, naučio sam nešto jako jednostavno. Naučio sam da rešavam probleme. Naučio sam da gde je problem tu je i rešenje. I to sam naučio dosta ranije.

Ali naučio sam nešto i danas. Kada te boli zub, nije ti do razgovora. A kad ti se ne priča, onda ti se ćuti. Radnja za mene strana, ili zaboravljena. Ćutim, ali razmišljam. To makar smem. A iskreno, moralo bi nešto jače od zuba da me boli da bih to prestao. Toliko sam navučen na razmišljanje. Disanje, razmišljanje, u čemu je razlika? Razmišljam koliko bespotrebnih rečenica izgovorimo u toku dana. Koliko energije potrošimo. Jer kad su reči bespotrebne, energija se troši.

Protiče već treći sat mog negovorenja. Pun sam energije. Isti sat protiče u razmišljanju. Kolika bi tišinčina nastala kada bismo govorili samo reči koje imaju neku težinu. Koje nose vrednost. Koje su korisne. Možda bi nam ta tišina postala čudna, neprijatna. Možda bismo poželeli da progovorimo. Ma sigurno da bismo, ali možda bismo poželeli da kažemo nešto korisno. Možda bismo upotrebili reči u svrhu pomoći roditeljima, bratu, sestri, prijatelju, kolegi. Zašto ne bismo? Ako možemo, zašto ne bismo? Možda bismo poželeli da damo kritiku, a da ona bude konstruktivna. Možda bismo, a možda i ne bismo. Mi smo bića logike koja se ne ponašaju racionalno. Ne svi, i ne uvek. A zašto smo takvi? Voleo bih da nas sve zaboli zub u istom trenutku.

Prijavite se na našu mejling listu!

Upišite vašu mejl adresu kako biste bili u toku sa novim objavama na blogu.

Uspešno ste se prijavili. Hvala!