Od aplauza koji se prolama salom, ne može da dođe do reči. Nije mu krivo zbog toga, naprotiv. Kako znam? Vidim kako bezuspešno skriva osmeh. Ne znam zašto to radi. Pa uradio si nešto veliko, zaslužuješ da se nagradiš osmehom. Dlanovi su rekli svoje. Uradio si to. Konačno imaš to što si oduvek želeo. Da te po nečemu pamte, da budeš vredan pomena. Da ti neko kaže – Bravo majstore! Da te neko potapše po ramenu i prozbori nešto kao – Vi ste imali velikog uticaja na to što sam izrastao u zdravog i sposobnog čoveka.

Tako je, nasmej se, budi srećan, zaslužio si.

Pa čekaj, šta ti je sad? Zar sreća toliko kratko traje? Kakve su ovo praznine zauzele mesto zelenoj travi, koja je još juče upijala zrake sunca i zajedno sa plavetnilom neba sijala kao nikada pre? Zar nije ovo baš to što si oduvek želeo? Mislio si da jeste? Znači tu smo.

Slušaj… kada nešto budeš zaista želeo, znaćeš. Celo telo će da ti treperi, a osmeh nećeš moći da sakriješ koliko god se budeš trudio. Kad budeš zaista želeo, znaćeš i osećaćeš. Ili nemoj da me slušaš. Budi svojeglav, ja sam ipak samo tvoja intuicija, šta ja znam…

Prijavite se na našu mejling listu!

Upišite vašu mejl adresu kako biste bili u toku sa novim objavama na blogu.

Uspešno ste se prijavili. Hvala!